Nikon D7000

TIMELINE

Preko četrdeset vekova stara legenda o Troji i trojanskom konju, nekada prepričavana uz svetlost sveće, a danas na časovima istorije i književnosti, govori o ratu zbog ljubavi, čiji je epilog bio krah trojanskog kraljevstva, zahvaljujući vešto izvedenoj diverziji pomoću lukavo osmišljene statue konja. Prerušavanje je oduvek bio skoro savršen način za izvođenje iznenadnog napada, a u svojevrsnom obliku ga danas možemo videti na primeru aparata, koji prosto vapi da se na njega primeni ona stara, ofucana izreka... ovaj put prikladnije no ikad: „posle njega, svet više neće biti isti“. Otkud priča o Troji u prikazu aparata, lakše je shvatiti ukoliko na trenutak pogledamo spoljnu fasadu novog Nikonovog proizvoda, a istovremeno i budućeg ljubimca hiljada fotografa, entuzijasta ili profesionalaca – Nikona D7000.

Nekako u vreme kada su negodovanja fotografske javnosti, zbog gotovo kartelske podele tržišta, dostigla kulminaciju, desio se i prvi direktniji sukob između dva najveća proizvođača u foto-branši. Nikon je tada prvi put ozbiljnije udario na sam vrh konkurentske ponude, svojim D3x DSLR telom. Do tada, modeli Canona i Nikona su se malo ili čak ni malo konvergirali. To se će se ispostaviti inicijalnom kapislom i za mnoga druga nadmetanja ova dva proizvođača, čiju eskalaciju gledamo i danas.

Nestrpljivo isčekujući naslednika jednog od najprodavanijih Nikonovih aparata ikada, odličnog D90, dočekali smo nešto što bi građani planete engleskog govornog područja nazvali „major-breakthrough“ – „besnu“ fotografsku spravu, upakovanu u naizgled pitomo, malo kućište, koje se vizuelno jedva razlikuje od aparata, za čijeg se sukcesora zvanično ne odaje. Tu dolazimo i do paralele sa legendom s početka priče, čija bi analogija mogla biti odgovarajuća onome što je glavni konkurent, Canon, doživeo nakon premijere Nikonovog najnovijeg aparata, na protekloj Fotokini.

Koliko u jednom trenu može začuditi, toliko u drugom ovaj Nikonov potez zvuči zapravo sasvim racionalno – ako je do sada uložena energija bila dovoljna za izaći na kraj sa glavnim rivalom, sada, kada se broj pretendenata na visok tržišni udeo neočekivano povećao, pre svega uključivanjem Pentaxa i Sony-ja u igru, D7000 predstavlja sasvim logičan iskorak ka učvršćivanju pozicije, ali i vrbovanju korisnika ostalih sistema. A izdići se iznad proseka – pravi je recept za to.

Mač sa dve oštrice i dalje stoji, jer D7000 stvara obavezu i donju granicu podiže na znatno višu lestvicu, ne samo za konkurenciju, već i za samog proizvođača. Za kupce – to je, bez ikakvih dvojbi, radosna vest. Za konkurenciju kost u grlu, a za Nikon – pravi potez u doba recesije, u pokušaju da utihnulo tržište razmrda i zahvati značajniji deo profita.

Naravno, ovom trojanskom konju će biti potrebno više vremena da postigne svoj cilj, nego onome iz legende, a koliko će u tome biti uspešan, pokušaćemo da naslutimo u narednom blic prikazu, do izlaska detaljnog i sveobuhvatnog testa.



PAR DETALJA

Ako bismo D7000 po spoljašnjem izgledu mogli prepoznati kao naslednika D90, tabela sa tehničkim karakteristikama će nas bez dvojbe ubediti da novo telo deli više sličnosti sa D300s, aparatom iz višeg ranga Nikon DSLR-ova:



Relativno je lako poboljšati telo nižeg ranga, čija su ograničenja često dovoljno nerazumna, da bilo kakav pomak u pozitivnom smeru rezultira bitno boljim krajnjim proizvodom. Međutim, šta se dešava kada treba unaprediti aparat kakav je Nikon D90, koji već važi za „best-buy“ u klasi, i kome je lista zamerki već značajno sužena? Premalo unapređenja može dovesti do izneverenih očekivanja, a previše može načiniti štetu samom proizvođaču, ugrožavajući proizvode više klase.

Nakon prvog kontakta sa najnovijim čudom iz Nikona, rekli bismo da će mnogi biti zadovoljni. Osim možda konkurencije. A videćemo i zašto.

Za razliku od D90, koji je nosio već prethodno viđen senzor, D7000 je promoter potpuno novog. Radi se o najnovijem izdanku Nikonovog ubrzanog usvajanja visoke rezolucije, a proizvođač, kao i u slučaju nedavno prikazanog entry-level modela D3100, nije poznat, osim da je dizajn definitivno potekao iz Nikon kuhinje, kao i mnogo puta do sada. Dimenzije ovog CMOS senzora APS-C formata (tj. 1.5x kropa, u Nikon terminologiji označenog još i kao „DX“) su 23.1 x 15.4mm i ukazuju na očigledne razlike u odnosu na dosadašnje modele, inače proizvedene u Sony pogonima, a istovetne su onima koje krase senzor D3100. Standardnog 3:2 odnosa i visoke rezolucije od nešto preko 16 MP (preciznije - 4928 x 3264), predstavlja senzor rezolucije koja je druga po rangu u celokupnoj Nikon ponudi (odmah iza D3x) i bez sumnje – senzor najveće gustine foto-ćelija, što bi na poseban način moglo uticati na optičke performanse postojećih stakala. Ovaj momenat će posebno biti interesantan u svetlu već prilično dobro primljenog senzora iz D90, već dokazanog u nekoliko modela aparata, a postavlja prosto pitanje: da li je rezolucijski skok kvalitativni pomak ili prosto praćenje trendova?

Od Nikona se, kao lidera u high-ISO performansama poslednjih par godina, očekuje konstantan napredak na ovom polju, nezavisno od toga da li je u pitanju APS-C ili full-frame telo. Iskra sumnje u mogućnost uspeha na APS-C terenu se javila nakon promocije D300s koji se, uprkos dosta nižoj rezoluciji, nije baš najbolje snašao protiv predstavnika najjačeg rivala, pa je s toga D7000 u posebno nezgodnoj situaciji, jer mora izvući bolje high-ISO performanse iz prilično veće rezolucije. Bazni ISO raspon sada počinje od 100 (na nekoliko prethodnih aparata je ISO 100 bio softverski postignut), a dobacuje za blendu više u odnosu na D90 – ISO 6400, što već u startu naglašava potencijale novog senzora. Osnovni raspon je softverski obogaćen za još dve blende, vrednostima Hi 1 (12800) i Hi 2 (25600), a vrednosti do H.1 imaju i dva međukoraka – ISO 8000 (Hi 0.3) i ISO 10000 (Hi 0.7). Ovoliki softverski „boost“ implicira i vanserijske high-ISO performanse, a kasnije ćemo videti i kakve.



Da se novine ne bi svele samo na senzor, Nikon se pobrinuo implementiravši čak nekoliko novotarija u odnosu na D90, a neke od njih i premijerno, po čemu će zaseniti i dobar deo skupljih tela. Najpre, Expeed procesor je zamenjen verzijom 2, prethodno viđenom u (takođe svežem) D3100, kako bi odgovorio na rastuću potrebu za protokom i pre svega, kapacitetom za video enkoding, kao sve popularniju stavku današnjih DSLR-ova. Tako sada imamo još jedan Nikon koji, iza imena D-Movie, nudi fullHD video u 1080p rezoluciji (1920x1080) sa 24fps, kao i dve niže: 720p (1280x720), u 24/25/30fps i 640x424 u 25 i 30fps. Prisustvo konektora za eksterni mikrofon čini D7000 trenutno najupotrebljivijim Nikon VDSLR aparatom, što uz nove foto-mogućnosti uspeh u prodaji čini sasvim izvesnim.

Brzinske prednosti u odnosu na D90 su vidljive u svakom smislu, od upisa na karticu (i stim u vezi – pražnjenja bafera) do rafala, kojim je zasenio i aparat iz gornjeg doma ponude – D300s. Iako je D300s naizgled u blagoj prednosti (7 naspram 6fps), zapravo je D7000 taj koji je brži, pošto svoj maksimalni burst-rate postiže snimajući i 14-bitni RAW, dok je D300s u toj varijanti postizao tek 2.5fps! Brže je i pražnjenje bafera, pa će D7000 postići celu seriju od 10 RAW snimaka u rafalu, čak i sa SDHC karticama klase 6! Podrška je, naravno, proširena i za sve važeće SD standarde memorijskih kartica (SDHC, SDXC i Eye-Fi), a možda će potencijalne vlasnike najviše obradovati prisustvo dva memorijska slota, kojima se može postići redudantnost, odvajanje RAW od JPEG snimaka ili prosto povećanje kapaciteta, uz zgodnu mogućnost zamene kartice, tek kada za to budete spremni (što će pozdraviti i svadbari, ali i reporteri skromnijeg budžeta).

Dimenzije tela ukazuju na to da je ipak reč o nekom obliku naslednika D90, uprkos funkcijama kojima se novi aparat nedvosmisleno distancira od starog. One su gotovo identične u poređenju sa D90 (132 x 105 x 77mm), dok je masa povećana na 780g, što je zasluga još jedne velike promene, a to je magnezijumsko umesto plastičnog tela! Iako magnezijum ne čini konstrukciju tela u celini, ova legura, uz plastiku, čini najveći deo zaptivenog kućišta novog aparata, koje će mu pomoći da odoli negostoljubivim uslovima rada. Posebno ako znamo da je robusnost generalno povećana, što izradom, što produženim vekom zavesice, koji je sada deklarisan na 150.000 okidanja. Tu su i nove alke za kačenje ramenog kaiša, takođe preuzete od više klase, a poznati Nikon-F bajonet je u ovoj klasi već uobičajeno opremljen motorom i „šrafcigerom“ – mehanizmom koji autofokus omogućava i na starijim objektivima, koji ne poseduju sopstveni motor.

I osnovnim rasporedom komandi dominira koncept viđen na D90, što je i očekivano, a unapeđen je i nekim rešenjima sa Nikona D300s. Sa D90 deli i dobre i loše osobine, a deo nedostataka je kompenzovan sa par odličnih rešenja. Kao i kod D3100, za aktiviranje režima „živog prikaza“ (live-view) zadužena je posebna poluga, čijim se središnjim tasterom pokreće snimanje video zapisa. Poluga je jednopoložajnog tipa (poput tastera) i nakon povlačenja se vraća u prvobitni položaj, čime značajno olakšava prelazak u i iz režima živog prikaza, bez da je potrebno obraćati pažnju na trenutnu poziciju. Selektor modova je konačno obogaćen za dve User pozicije (U1 i U2), koje mogu biti podešene po želji korisnika, za kasniji brzi odabir odgovarajućeg seta parametara i podešavanja, a pošteđen je (za ovu klasu uglavnom nepotrebnih) scenskih modova, koji su sada ponuđeni združeno, na jednoj poziciji. U osnovi selektora modova je i točkić za promenu režima okidanja, kakav poznajemo iz viših klasa, a tu je i taster za promenu AF režima, sada pozicioniran u okviru AF/MF poluge, smeštene pokraj bajoneta. Ostale komande su manje ili više iste, dok se zamerke ponovno mogu uputiti na nesretno pozicioniran zvučnik, zbog kojeg će palac često skoro potpuno utišati zvuk potvrde fokusa.

Tražilo je veće, pokriva 100% kadra i time dodatno pomera granice u klasi. Pored niza parametara, prikazanih ispod projekcije kadra, opremljeno je Type-B BriteView ClearMatte Screen Mark II fokusnim staklom, koje – kao i kod većine ostalih Nikon DSLR-ova, podrazumeva transparentni LCD film, zadužen da deo sadržaja u tražilu projektuje na glavni deo kadra, a osim prikaza svih 39 AF tačaka, podržava i pomoćnu mrežu za poravnanje sa horizontom („grid“), za one kojima to godi više od prisustva virtuelnog horizonta, funkcije povezane sa internim akselerometrom. Pomenuti virtuelni horizont, već je nekoliko godina prisutan u Nikon aparatima srednje i više klase, a njome se aparat lakše može poravnati po horizontalnoj osi, što je inače i najčešća kompozicijska greška. I dalje je poravnanje moguće samo po jednoj osi, nezavisno od orjentacije aparata, ali ne i azimutu.

Kao da novosti nije bilo dosta, Nikon se potrudio da listu poboljšanja pojača i potpuno novim autofokusnim sistemom, oličenim u Multi-CAM4800 DX TTL senzoru sa čak 39 AF tačaka, od kojih je 9 krstastih (D90 sa svojih 11 i svega jednom krstastom, ovde deluje gotovo pa komično). AF sistem krase režimi fokusiranja na koje su Nikon korisnici odavno navikli (Auto-Servo [AF-A], Single-Servo [AF-S] i Continuous-Servo[AF-C]), a izbor može biti između svih 39 ili svega 11 tačaka, u paketu sa pojedinačnom (ručnom), dinamičkom selekcijom tačaka (u 9, 21 i 39 tačaka) ili 3D praćenjem. Zaista impresivan AF za aparat ove klase, a kako je najnoviji u Nikon kuhinji, možemo očekivati i odgovarajuće performanse, verovatno ne posebno lošije u odnosu na D300s, i pored očigledno slabijih specifikacija.

Listi novina se pridružuje i potpuno novi svetlomer, po specifikacijama znatno precizniji od svih do sada viđenih u Nikon aparatima. Radi se o TTL RGB senzoru, sačinjenom od 2016 visoko-osetljvih piksela, zaduženim sa merenje svetlosti u kombinaciji sa dobro poznatim modovima (Spot, Center-weighted i 3D-Color Matrix II), kao i za odmeravanje potrebne snage bljeska u i-TTL režimu rada sa blicevima, kao tradicionalno jakoj strani Nikon DSLR-ova.

Displej, barem po specifikacijama, nije naročito unapređen. Tek blaga razlika u rezoluciji (921.000 u odnosu na 920.000 piksela kod D90) ovog 4:3 TFT displeja ne može pružiti neku vidljivu razliku, mada bismo mogli reći da je reprodukcija boja nešto bolja, kao što smo nedavno utvrdili i prilikom upoznavanja sa, takođe novim, modelom D3100. Premda smo očekivali konkretnija poboljšanja, pogotovo nakon onoga što je Canon prikazao na svojim aparatima (550D i 60D), Nikon svojim korisnicima nije ostao dužan, ponudivši plejadu drugih poboljšanja, zbog kojih im se može progledati kroz prste. I statusni displej je sličan, a žal i ovaj put ostaje za nepostojanjem skale svetlomera.

Režim „živog prikaza“ (live-view) prate pomešani utisci. Na jednoj strani, uvećanje fokusnog polja sada konačno pokazuje razlučivu sliku, za razliku od brljotina kakve su viđene na D90 i D5000, a na drugoj strani je činjenica da konkurencija raspolaže nemerljivo bolje realizovanom ovom funkcijom, čak i kada se u jednačinu uvrsti i nešto poboljšan algoritam za kontrastno fokusiranje. Contrast Detecton Auto-Focus, u daljem tekstu CDAF, efikasniji je od dosadašnjeg, jer potrebu za „šetanjem“ fokusnog polja od-početka-do-kraja smanjuje na najmanju moguću meru, čime se postiže veća brzina, barem u teoriji. Problem izvedbe režima živog prikaza se i ovaj put može svesti na slabosti uvećanog prikaza fokusnog polja jer, kada se prikaz zumira, broj frejmova u sekundi naglo opadne i liči na slajd-šou od nekih 7-8 fps. Za današnje standarde – neprihvatljivo. Delimično iskupljenje stiže u vidu novog sistema fokusiranja, još jedne od novina koje je doneo D3100, a dosad slabo viđanog u CDAF vodama. Nikon ga ponosno naziva „Full-Time-Auto-Focus“ (AF-F), a namena ove novotarije je konačno rešavanje problema izostanka upotrebljivog, kontinualnog auto-fokusa, tokom snimanja video materijala. Izvedba pokazuje neke dobre osobine, ali i neke manjkavosti, kojima ćemo više pažnje posvetiti u opširnom testu.



Nova je i baterija. Naziv koji nosi je EN-EL15, a kapacitet je visokih 1900 mAh, čime je autonomija pojačana na sjajnih 1050 snimaka po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima. Radi se o još jednoj u nizu tzv. „smart“ baterija, opremljenih elektronikom za pružanje informacija o kapacitetu i starenju baterije, pa će aparat, nakon nekoliko godina, signalizirati kada je vreme za nabavku nove. Uz novu bateriju stiže i novi grip. Multi-Power Battery Pack MB-D11 je namenski baterijski grip za Nikon D7000 koji, osim što je prilagođen za novu bateriju, dizajnom se vidljivo razlikuje od starog MB-D80, koji su delili Nikon D80 i D90. Najvećim delom je, kao i telo, izrađen od legure magnezijuma, a baterije (EN-EL15 ili 8 AA baterija) se ulažu uzdužno, čime je redukovan i profil rukohvata, pa grip sa telom čini znatno skladniju celinu, udobnu za duže korišćenje. Osim dvostepenog okidača (sada otporom usklađenog sa onim na telu) i prekidača za njegovo deaktiviranje i oba kontrolna točka, sa zadnje strane sadrži AE-Lock komandu i osmosmerni džojstik za lakšu navigaciju kroz opcije aparata.

Interni blic je ostao vrlo sličan onome sa D90, što nije nikakav nedostatak, imajući u vidu ograničenost koju pop-up blic nosi sa sobom. Vodeći broj je 12 na ISO, a može raditi u TTL modu, bljeskanjem u serijama, unapred definisanom učestalošću ili manuelno, kada je minimalna snaga 1/128. Kao i svi Nikon aparati srednje klase, opremljen je mogućnošću bežične kontrole bliceva (tzv. Commander Mode), koju proizvođač naziva Creative Lighting System. Sistem bežične kontrole bliceva, prvi put promovisan još sa D2 telom, postao je gotovo zaštitni znak srednje i visoke klase Nikon DSLR-ova, a može se koristiti sa kompatibilnim Nikon blicevima. Kontola se izvodi u manuelnom, i-TTL ili Auto-Aperture modu, a sa nezavisnim setovanjima za maksimalno dve grupe bliceva, pri čemu ih svaka grupa može imati neograničen broj. Interni blic je sada sinhronizacijom ograničen na 1/250, dok se eksterni mogu koristiti i brže, u AutoFP (Auto-Focal-Plane, tzv. „high-speed“ sinhronizacija) modu, kada je brzina zatvarača neograničena, ali uz smanjenu snagu bljeska.

Softverskih izmena nema mnogo. Pošto je D7000 nešto više od prostog evolutivnog skoka, neke opcije su se očekivano preselile sa Nikona D300s i time zaokružile celinu oko novog najpoželjnijeg Nikona. Tu pre svega mislimo na sve popularniju opciju za fino podešavanje fokusa na pojedinačnim objektivima ili za ceo AF sistem, u zavisnosti od potreba. Nikonova izvedba ove funkcije se zove AF Fine Tune, a dozvoljava fino podešavanje fokusa za najviše 12 objektiva u ±20 koraka. Druge izmene tiču se opcija za retuširanje snimaka u aparatu (dodate su perspektivne korekcije i efekat minijature, kao i mogućnost trimovanja video materijala), a na žalost, neke očekivane izmene nisu obuhvaćene, kao što je mogućnost remapiranja pojedinih bitnih funkcija. Tako, i pored Nikonove čuvene mogućnosti preciznog prilagođavanja skoro svih funkcija i komandi, opet nedostaje mogućnost postavljanja ISO komande na drugo mesto u odnosu na podrazumevano, čija pozicija ni na D90 nije naročito oduševljavala, jer zahteva da aparat odmaknete od lica.

Kit objektiv, dokazani AF-S DX Nikkor 18-105mm f/3.5-5.6G VR, nastavlja svoju misiju „best-buy“ standardnog zuma i sa D7000 čini jedini zvanični deo kit paketa, čije će performanse biti posebno zanimljivo ispitati u kombinaciji sa dosta zahtevnijim senzorom od onoga na koji smo navikli družeći se sa D90.

I NEŠTO KONKRETNIJE

Do pre samo par godina, bio je ustaljen trend napretka senzora „na kašičicu“, barem kada je Nikon u pitanju. Boljitak smo najčešće tražili u nekim sekundarnim osobinama aparata, više okrenutih ka udobnosti korišćenja, nego ka kvalitetu izlaza ili rezoluciji koju zahteva određeni sloj fotografa. Nikon je možda bio i najuporniji u potenciranju senzora rezolucije 12 MP, nezavisno od aktuelne tehnologije, a dugo bitisanje iza glavnog rivala po pitanju high-ISO performansi, kao da je stvorilo inat u Nikon timu, nagnavši ga da načini preokret i konačno zbaci glavnog rivala sa mesta koje je tolike godine ljubomorno čuvao. D3 je započeo, a D700 stavio tačku na priče o „lošim ISO performansama Nikon aparata“, pri čemu je ostala samo još jedna stavka koju je trebalo osvojiti – rezolucija.

Nije tajna da je Nikon izgubio jedan merljiv broj korisnika, samo zbog tvrdoglavog insistiranja na teoriji da je „12MP dovoljno za sve“. Uprkos činjenici da je dotična tvrdnja možda i tačna, evidentan rast potreba za visokom rezolucijom, posebno u području komercijalne fotografije, prosto ne prašta neuverljive izgovore, pa je Nikon, u želji da trendu preleta u suparnički tabor stane na put, predstavio D3x, sa senzorom od celih 24 MP i time, zajedno sa Sony α900 – izbio na čelo full-frame tržišta, ispred višegodišnjeg lidera – Canona. Međutim, jedan poveći deo vlasnika Nikon sistema, ostao je uskraćen za finansijski prihvatljiviju opciju, gde bi pre svega bio uvršten odgovarajući APS-C aparat, kao odgovor na konkurentski Canon EOS 50D, ako ne i 7D. Godine su prolazile, a odgovora nije bilo, da bi, pre samo par meseci, neočekivano bio predstavljen D3100, entry-level APS-C aparat rezolucije 14.2 MP. Sasvim pristojni rezultati će se ispostaviti samo uvertirom za ono što upravo gledamo, a da li su strepnje oko implikacija visoke rezolucije na high-ISO performanse opravdane, videćemo u narednom, tek površnom testu.





Priča o svakom novom aparatu počinje da liči na deja-vu. Ne u negativnom smislu, već više u smislu toga da u startu postoji bojazan od eventualnog pada performansi iz nekog razloga, utemeljenog na dotadašnjim zakonitostima, a zapravo se ispostavi da tehnologija nezadrživo napreduje i da se barijere, koje jednog trenutka deluju nepremostivo, ruše kao kule od karata, ustupajući mesto nekim novim pravilima.

Tako je i sada. Nikon D300s je, mora se priznati, sugerisao vrlo nategnute rezultate, posebno u borbi sa EOS-om 7D, znajući da za trećinu viša rezolucija „mora“ da utiče na količinu šuma. Međutim, Nikon je i ovde pokazao da minuli rad ne utiče preterano na razvoj, pa senzor D7000 predstavlja sasvim ravnopravnog takmaca u vrhu high-ISO aparata u APS-C segmentu. Možda su najave nerazumno najavljivale čudo, i premda je ono izostalo, dobili smo aparat koji se ne „plaši“ mraka, a s lakoćom će izaći na kraj sa situacijama, do skora rezervisanim samo za full-frame senzore. Naravno, treba biti uzdržan i ne podleći opštoj euforiji, a D7000, barem kada je ovaj segment upotrebe u pitanju, smestiti tamo gde pripada.

Analiza rezultata se nipošto ne sme svesti isključivo na jednu oblast, ali kako je ovo tek površni prikaz, usudićemo se da glavni akcenat damo upravo ISO testu.

Vrednosti do ISO800 gotovo da ne pokazuju prisustvo šuma. Dakako da postoji jasna razlika između ISO 100 i ISO 800, ali je ona srazmerno mala, obzirom da je u pitanju četiri blende razlike. Zasluge su definitivno i u arhitekturi senzora, čija osetljivost sada raspolaže i sa ISO 100 kao baznom vrednošću, umesto da je ona softverski postignuta, kao na D90 i većini drugih aktuelnih Nikon DSLR-ova. Dalje podizanje osetljivosti pokazuje linearni rast šuma sve do maksimalne bazne vrednosti od 6400 koju, čak i bez preterano detaljnog testiranja, možemo uvažiti kao upotrebljivu za većinu situacija. Softverski postignuta vrednost H1 (ISO12800) pokazuje pojačano prisustvo šuma, što je i očekivano, a prednost u odnosu na Canon aparate koji nose proslavljeni senzor od 18 MP (550D, 60D i 7D) je u međuvrednostima koje nudi D7000. Tu su H0.3 (ISO8000) i H0.7 (10000) kojima je količinu šuma moguće dozirati preciznije, zavisno od potreba. Najviša, H2 vrednost (ISO 25600) je čist atak na čulo vida i rekli bismo da je rezultat „upotrebljiv“ jedino uz pomoć ozbiljnog resize-a na neku web rezoluciju. O tome ćemo više u detaljnom testu, pošto redukcija šuma prevazilazi okvire blic prikaza, kakav je ovaj.

Kolorit se, kao i u slučaju D3100, subjektivno čini nešto finijim u odnosu na pređašnji, a isto važi i za balans eksponiranosti delova u senci. Pad zasićenja i deformacija kolorita su vidljivi tek na softverski postgnutim H vrednostima, zahvaljujući progresivnom rastu kolornog šuma, koji uz detalje „proždire“ i kolorne tonove, pa i konstrast. Sve u svemu, rezultat koji je izuzetan, posebno kao prvi (zajedno sa D3100) Nikonov pokušaj na terenu APS-C senzora visoke rezolucije.


Kompletan test možete pročitati na: http://pcfoto.biz/nikon-d7000-test

Zahvaljujemo se kompaniji pcfoto.biz na ustupljenom tekstu.