CCD ili CMOS... pitanje je sad

Čest je slučaj da se početnici u fotografiji nađu u kad se susretnu sa gomilom pojmova koji nisu podrobnije objašnjeni od strane , najčešće, proizvođača aparata i opreme. Takav je slučaj i sa tipom senzora.

Dva najzastupljenija tipa senzora koji se ugrađuju u fotoaparate su CCD i CMOS. CCD (charge-coupled device) i CMOS (complimentary metal-oxide semiconductor) senzori slike imaju isti zadatak, da svetlost pretvore u elektronski signal, a nakon toga, kasnijom obradom, u sliku odnosno fotografiju. Određena količina svetlosti prolazi kroz objektiv i pada na površinu senzora, koja se sastoji od miliona svetlosno osetljivih fotodioda (piksela) i na kojoj se stvara električni napon. Takav napon u stvari je analogni signal koji se pomoću analogno-digitalnog konvertora digitalizuje i zatim šalje glavnom procesoru za slike, u kojem nastaje konačan proizvod, digitalna fotografija. Ugrađeni čipovi su crno-beli senzori i kao takvi nisu u stanju da registruju boje, nego samo jačinu svetlosti koja pada na njih. Da bi senzor bio u stanju da „vidi” boje, na površinu svakog od njih postavlja se određeni optički RGB (Red, Green, Blue) filter odnosno Bajerova mreža ili mozaik (Bayer pattern), koja ima funkciju da rastavlja svetlost koja pada na čip na tri osnovne komponente (boje) crvenu, zelenu i plavu, i zbog toga svaki pojedinačni piksel „vidi” samo jednu boju, dok se ostale (dve) komponente određuju softverski na osnovu jedne poznate koristeći određeni algoritam za rekonstrukciju (demozaik algoritam). Najjednostavniji i najrasprostranjeniji način za rekonstrukciju svakako je interpolacija, koja na osnovu srednje vrednosti susednih piksela određuje boju koja nedostaje. Tehnika dobijanja fotografija sa CCD i CMOS senzorima u velikoj meri se razlikuje od one tehnike koju susrećemo kod konvencionalnih 35 mm filmova. Film za dobijanje fotografije u boji koristi tri sloja emulzije, po jedan za svaku osnovnu boju (crvena, zelena, plava).

U zavisnosti od primene i klase digitalnog fotoaparata zavisi i kakav će senzor biti ugrađen u njega, odnosno koja će biti njegova veličina. Za veliki broj amaterskih, kompaktnih digitalnih fotoaparata, rezervisani su CCD senzori manjih dimenzija, mada se i u toj klasi, u poslednje vreme, sve više koristi CMOS tehnologija. Od veličine senzora zavisi kvalitet fotografije. Manji senzori, logično, imaju znatno manje piksele (fotodiode) od većih, što najviše utiče na kvalitet snimljenih fotografija (vrsta i količina šuma, manji senzor je i manje osetljiv na svetlost) ili dinamički raspon fotografije. Šum je nepoželjan i u velikom broju slučajeva to je neizbežan efekat koji se javlja usled pojačavanja osetljivosti fotodioda na senzoru digitalnog fotoaparata. Prednosti CMOS senzora uključuju manju pojavu šuma, smanjenu potrošnju energije, brže vreme odziva i, što je najvažnija stavka, nižu cenu proizvodnje u odnosu na fotoaparate zasnovane na CCD senzoru. CCD senzori su trenutno, što se tiče performansi, generalno isti kao CMOS. Jedini i najbitniji problem svakako je skuplja proizvodnja, jer fabrika koja ih proizvodi mora da bude specijalizovana samo za tu vrstu proizvodnje, dok proizvodni pogon za CMOS senzore može da se koristi i za druge čipove.

http://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=33&ved=0CJMEEBYwIA&url=http%3A%2F%2Fwww.viser.edu.rs%2Fdownload.php%3Fid%3D11132&ei=mXgrUMTRAoLZtAaO4YDgBw&usg=AFQjCNHCaOW5EbxO1g7gMGkMNT1aLQNyxw&sig2=Yo97jcnb6sVxzrgrxJhWNg