Canon 1100D

TIMELINE


Moderno doba, kada vrlo malo epohalnih izuma ugleda svetlost dana i kada se svaka novotarija plasira dozirano, kako bi zadovoljila finansijske apetite velikih korporacija, u nekim krugovima biva posmatrano i kao svojevrstan oblik usporavanja napretka. Postoji mišljenje da je danas znatno teže, uprkos tehnologijama koje su na raspolaganju. Teza se otprilike svodi na pitanje „da li je nauka danas u težem položaju, budući da mnogo toga već postoji, ili je u prošlosti izumiteljima bilo lakše, u svetu gladnom tehnoloških inovacija?“ Ako bismo ovu intrigantnu temu proširili na polje foto-tehnike, uvideli bismo da je, ako nikako drugačije, ono barem u teoriji, nekad bilo lakše napraviti konkurentan aparat. „Gužva u šesnaestercu“ je bila manja, finansijski momenat se nije merio milijardama dolara, a nije postojao ni (ovoliki) pritisak koji tržište generiše u odnosu na cenovnu politiku. Sažeto rečeno – ranije je bilo lakše učiniti proizvod jedinstvenim. Nije bilo senzora koji vam mogu zakuvati propast, ISO skala je bila problem proizvođača filmova, a krajnji kvalitet je najvećim delom zavisio od optike. Ulog je danas znatno veći i rizičniji za kompaniju, smene generacija učestalije, a protivnici daleko manje praštaju. Uostalom, u godinama (ili bolje reći – decenijama) za nama, imali smo prilike biti svedoci propasti mnogih poznatih kompanija, nekada jakih i ozbiljnih igrača. Žargonski rečeno „pojeo ih je mrak“, i to većinom iz jednog jedinog razloga – nisu se prilagodili vremenu u kojem su poslovali.

Nekada je, u klasi „entry-level“ aparata, postojao samo Digital Rebel. Kod nas, kao i u većem delu sveta, bio je poznat pod nazivom EOS 300D, a važio je za ulaznicu u svet ozbiljnih digitalnih SLR-ova – novoustanovljenu klasu, tada po prvi put dostupnu širokim narodnim masama. Nakon skoro pet godina postojanja i apsolutne dominacije u sferi prodaje, tržište je zapljusnuto čitavom plejadom minijaturnih, a moćnih aparata, čemu su pre svega kumovali udelom dotad marginalni proizvođači, koji su svoje modele ponudili sa konkurentnim performansama, po osetno nižoj ceni. Uvidevši pretnju, Canon se odlučio na radikalan korak. Kako klasa postojećih „trocifrenih“ (xxxD) Canona ne bi bila ugrožena, jer bi morala biti devalvirana i tehnološki i cenovno, ovaj proizvođač je odlučio da je udvoji, nudeći je u aromi jeftinijeg i skupljeg modela. Na taj način je zadovoljena potražnja, bez žrtvovanja zarade, a ni mukom stečene reputacije dotadašnjeg Rebela.

2008. godine nastao je EOS 1000D, Canon DSLR najnižeg ranga koji je u startu pobrao simpatije fotografske javnosti, nudeći tek nešto slabije specifikacije u odnosu na 450D, a po razumno nižoj ceni. Nije bilo teško pogoditi da će prodaja ići odlično, ali je bilo više nego nemoguće pretpostaviti da će se novi aparat, pogotovo kao začetnik nove klase, održati na tržištu gotovo tri godine! Posebno što je serija „trocifrenih“ odavno ustanovila životni vek od svega godinu dana. Pretpostavke, nagađanja i „proverene“ vesti, nizale su se mesec za mesecom i tako sastavili čak i godine, a od izlaska novog EOS-a 2000D, kako se pretpostavljalo ime, nije bilo ništa. I taman kada smo posumnjali da je koncept 1000D možda i napušten, Canon je odlučio da nas iznenadi novim jeftinim Canon DSLR-om, modelom EOS 1100D!

Teško je reći da li će uspeh prethodnika biti ponovljen – gledano iz perspektive onoga što je tada nuđeno na svetskoj pijaci, te poredeći to sa današnjim stanjem, rekli bismo da je zadatak ovaj put znatno teži. Ako ne i nemoguć za izvesti. Ipak, agresivna cenovna politika može biti moćnija od bilo kakvih ličnih ubeđenja potencijalnih vlasnika, a još ako aparat ponudi solidne performanse, onda se ni ponovljen uspeh ne čini toliko neverovatnim.

Ko se do sada nije zbunio (najblaže rečeno) konfuznom nomenklaturom dve najniže klase Canon DSLR-ova, zna da je specifičnom čini različit naziv u zavisnosti od tržišta na kome se prodaje. Tako je prefiks EOS, praćen brojem, dominantan naziv za najveći deo svetskog tržišta, dok se u Severnoj Americi eksploatiše naziv Rebel. Postoji i treći naziv, ograničen isključivo na tržište Japana – Kiss. Novi Canon EOS 1100D je tako poznat još pod dva naziva: Rebel T3 i Kiss X50. U funkcionalnom smislu, među njima nema apsolutno nikakvih razlika, pa je ova zbrka čisto u cilju zbunjivanja neobaveštenih, odnosno prilagođavanja lokalnim tržištima. Nas, s druge strane, mnogo više interesuje u kojoj je meri Canon 1100D sposoban da opravda novo ime...



PAR DETALJA


Kada su klase aparata tehnološki „zbijene“ kao danas, proizvođačima je često vrlo teško da održe jasnije razlike među cenovnim kategorijama. Na žalost, izuzetno visoki kriterijumi koje su proizvođači sami sebi nametnuli u proteklom periodu, počeli su da pokazuju i jednu negativnu tendenciju, oličenu u javnosti omraženoj degradaciji tehničkih karakteristika, kako bi proizvod ostao u tržišnoj trci, a uz još agresivniju cenovnu politiku. Specifikacije novog malog Canona s toga i ne predstavljaju naročit razlog za čuđenje.



Kao što smo nedavno videli i na primeru Nikona D3100, i najnoviji entry-level Canon, model EOS 1100D, novi život najniže generacije DSLR-ova ovog proizvođača započinje evidentnom štednjom na nekim poljima, pa tako – ne samo da nismo dobili neka očekivana unapređenja u pojedinim segmentima, već su neke karakteristike prethodne generacije čak i grubo degradirane. Takva odluka će možda izazvati negodovanje kod bolje upućenih pojedinaca, ali će vrlo verovatno proći bez previše talasanja kod onih koji i predstavljaju ciljnu grupu ovakvih aparata – laika i amatera kojima će ovo biti prvi DSLR. To je činjenica koju poznaju i proizvođači, pa s toga i ne treba da čudi ovakva odluka.

Jedan degradirajući faktor predstavlja uklanjanje EOS Cleaning sistema za piezo-električnu redukciju prašine na senzoru. Nije sasvim jasno kakvom su se logikom rukovodili u projektnom timu (ili ko god je odgovoran za ovakvo sakaćenje), ali treba reći da je prethodni, tri godine stari EOS 1000D posedovao ovu korisnu funkciju! Sličnu sudbinu je doživeo i interni blic. Premda ne važi za posebno bitan element na DSLR aparatima, s obizrom da najčešće bivaju nadograđeni ozbiljnijom, eksternom varijantom, pomalo neverovatno deluje činjenica da je vodeći broj oboren na 9.2 (na ISO100), iako je na svim ostalim Canon aparatima (pa i prethodniku) bio 13/ISO100.

Naravno, treba biti pošten, pa priznati da postoje i neka unapređenja. Pre svih, to su senzor i video zapis.

Pošto je Canon očigledno naštancovao dovoljno 18MP CMOS senzora i njime opskrbio skoro celu gamu APS-C aparata, očekivali smo da će najniža klasa, kao i u slučaju prethodnika, poneti senzor nešto niže rezolucije kako bi, u marketinškom smislu, bilo lakše opravdati investiciju u skuplja tela. Ono što nismo očekivali je odluka da se, umesto senzora iz prethodne generacije, CMOS-a od 15.1MP, koji smo videli u EOS-ima 50D i 500D, Canon odluči za senzor rezolucije 12.2MP, koji je najverovatnije verzija temeljno redizajniranog senzora iz 450D, inače svojevremeno više nego konkurentnog igrača na tržištu. Radi se o senzoru APS-C formata (FOV/krop faktor 1.6x), dimenzija 22.2 x 14.7mm, maksimalne rezolucije od 4272 x 2848 piksela, što je, moramo priznati, neočekivano „malo“ za jedan savremeni Canon DSLR i tek oko 20% povećanja u odnosu na EOS 1000D. Nominalni ISO raspon se kreće od 100 do ISO 6400, što je za dve blende šira osetljivost od prethodnika i konačno ga čini aparatom konkurentnim i u lošijim svetlosnim uslovima, što sa prethodnikom nije bio slučaj. Softverski proširene vrednosti nisu dostupne, a prisutna je i AutoISO opcija, kojom će aparat sam izabrati vrednost adekvatnu uslovima rada.

Digic IV procesor je i dalje aktuelan, što i ne čudi s obzirom na njegov potencijal spram relativno slabih brzinskih kriterijuma, koje najniža klasa nosi sa sobom. Maksimalna brzina rafala u JPEG-u je ostala nepromenjena, dok je u RAW-u nešto veća nego ranije i sada dostiže skromnih 2fps. I inače solidan JPEG bafer je unapređen, pa sada nudi još veći (teoretski) kapacitet, koji će retko ko (ako iko!) uspeti da dostigne. Odziv na komande je solidno brz. Sasvim sigurno ne u rangu skupljih tela, ali i dalje dovoljno ubedljiv u poređenju sa ne-DSLR aparatima.



Autofokusni sistem je sada izjednačen sa klasom trocifrenih EOS-a i poznat je pod nazivom Multi-BASIS TTL. Odlikuje ga 9 AF tačaka, od kojih je centralna krstasta, tj. dvostruke osetljivosti. Svetlomer je takođe unapređen i predstavlja derivat onoga koji poseduje većina novijih Canon DSLR-ova – iFCL, dvoslojni 63-zonski sistem merenja, s tim da je, na žalost, ponovo zakinut sa spot mod merenja, usled želje za pravljenjem jasnijih razlika u odnosu na skuplje modele.

Video segment, iako prisutan već neko vreme na Canon DSLR-ovima, predstavlja novinu u ovoj klasi, a u najkraćem možemo reći da je određena doza „osakaćenosti“ očekivana, ali nismo se baš nadali da će se proizvođač odlučiti za potpuno izbacivanje mogućnosti snimanja 1080p zapisa, što se upravo desilo. Da li zbog neobraćanja pažnje na poteze konkurencije ili prevelike želje da se napravi jasnija razlika među telima različitih klasa, reklo bi se da je Canon podbacio kada je video segment na EOS-u 1100D u pitanju. Naravno, nesporno je unapređenje u odnosu na EOS 1000D (koji nije ni imao video mod), ali je teško ignorisati činjenicu da dobar deo kompakt aparata nudi više, makar u tom rezolucijskom smislu. Ponuđena je samo 720p rezolucija (1280 x 720 u 25 ili 30fps), dok su kontrole potpuno automatske, što znači da je mogućnost uticaja na parametre vrlo ograničena i svodi se na mogućnost kompenzacije ekspozicije. Snimanje zvuka je povereno internom mono mikrofonu, a kako ulaz za eksterni mikrofon ne postoji, jasno je da ovo neće biti omiljeno video rešenje.

Softverska unapređenja su malobrojna, ali korisna. Osim optimizovane AutoISO funkcije, koja sada i na najmanjem EOS-u konačno radi kako je oduvek trebala (kao što je popravljeno i kod ostalih Canon aparata od EOS-a 5D Mark II pa nadalje), tu je Auto Lighting Optimizer, automatska softverska kontrola balansa jako konstrastnih scena, kao i širi raspon kompenzacije ekspozicije, koja sada obuhvata i do ±5EV. Novinu predstavlja Feature Guide, opcija simultane asistencije kojom aparat upoznaje manje iskusne korisnike sa svakom pojedinačnom funkcijom.



Telo je pretrpelo delimičan redizajn. I dalje je plastično, sa metalnom osnovom, nešto je krupnije, ali i lakše od starog. Šteta je što unapređenje nije dotaklo i spoljašnji finiš, pa je on mahom od glatke plastike, sa tek minimalnim delom koji je presvučen tankim slojem bezreljefne gume. Zbog toga nije baš previše udoban za duže korišćenje, a pogotovo sa masivnijim objektivima.

Komande su malo ispremeštane. Kao i slučaju nekih drugih nedostataka, Canon se i ovde potrudio da malo zapetlja stvar, pa je ISO taster zamenjen komandom za aktivaciju internog blica (!?), ali koja (srećom!) može biti reprogramirana da „glumi“ ISO komandu. Eliminisan je i DOF preview taster, koji takođe može biti mapiran na komandu otvaranja blica, a zadnji deo je delimično modifikovan, tako što su svi tasteri smešteni desno od displeja. Njihov dizajn je izmenjen u skladu sa trendom koji je postavio EOS 550D, zbog čega ih je nešto teže napipati bez gledanja, što za sobom povlači i vreme potrebno za privikavanje.

Tražilo je ostalo identično starom, a jedino unapređenje se tiče prikaza 9 AF tačaka koje donosi novi autofokusni sistem. Radi se o optičkom tražilu, baziranom na pentaogledalu, koje obuhvata 95% kadra, uz stepen uvećanja od 0.80x. AF tačke su gravirane na fokusnom staklu i solidno su uočljive, dok prikaz ostalih informacija obuhvata sve najbitnije parametre, tako da najčešće nije potrebno skidati pogled sa tražila.

Displej, ukoliko ga posmatramo izolovano od ostalih aktuelnih aparata, deluje pristojno. Reprodukcija boja, oštrina i uopšte kvalitet – u skladu su sa onima koje nudi konkurencija u ovoj klasi, ali nisu značajno napredovali u odnosu na stari. Dijagonala jeste povećana sa 2 na 2.7 inča, ali je rezolucija ostala ista što, moramo priznati, nismo očekivali. Posebno jer je 1100D „olakšan“ za neka druga poboljšanja. Srećom, režim „živog prikaza“ i kontrastni autofokus nisu žrtvovani, tako da EOS 1100D na ovom polju pruža udobnost ekvivalentnu onoj na drugim aparatima ovog proizvođača. Pošto Canon 1100D, kao ni drugi aparati ove klase, ne poseduje statusni (pomoćni) displej, njegovu ulogu preuzima glavni, omogućavajući pregled parametara, kao i njihovu interaktivnu kontrolu. Ovakav način rada troši primetno više energije, pa je zgodno isključiti ga dok se ne koristi. Neki Canon aparati poseduju senzor kojim aparat registruje primicanje licu i tada isključuje glavni displej, radi uštede baterije. Na žalost, 1100D ne spada u te aparate, pa će korisnici sami morati da vode računa o tome.

Uzgred, kad pomenusmo bateriju, reći ćemo da je novi aparat doneo i novu bateriju – LP-E10, Li-Ion, kapaciteta 860 mAh. I dok ovakva promena obično nema utemeljenja u tehničkoj opravdanosti, ovaj put je situacija nešto drugačija. I pored dosta manjeg kapaciteta (EOS 1000D poseduje bateriju od 1080 mAh), interesantno je da je nova baterija deklarisana na čak 700 snimaka sa jednim punjenjem! Da ne bude sve idealno, Canon se potrudio tako što je potpuno eliminisao baterijski/vertikalni grip iz ponude, pridruživši se konkurentskom Nikonu u takvoj poslovnoj praksi, i to uprkos činjenici da dodatni grip najviše pomaže upravo na aparatima sa malim rukohvatima, u šta EOS 1100D definitivno spada.

Secure Digital (SD) format memorijskih kartica, već godinama apsolutno dominira tržištem u klasi jeftinijih digitalnih aparata, a naravno – ostao je aktuelan i na Canonu 1100D. Podrška je obezbeđena za sve važeće standarde, uključujući i SDHC, SDXC i Eye-Fi, a brzinska zahtevnost nije naročito velika, budući da se ne radi o modelu namenjenom akcionoj fotografiji, te da raspolaže samo 720p video zapisom. U vezi sa memorijskom karticom primećujemo i jednu nelogičnost – ona nema svoj odeljak, već deli prostor ispod poklopca gde je smeštena i baterija, po uzoru na rešenja sa kompakt aparata (?!).

Redovno se u ovoj klasi nude i kompleti sa tzv. „kit“ objektivima, koji omogućavaju nabavku pod povoljnijim finansijskim uslovima, a novi aparat nudi dva, oba premijerno – EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II i EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 III – prvi je naslednik vrlo popularnog stabilisanog EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS, dok je drugi naslednik često osporavanog EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 II.



I NEŠTO KONKRETNIJE


Tabela sa specifikacijama može ukazati na neke novine, nedostatke ili prednosti u odnosu na aparat prethodne generacije, ali i konkurenciju. Međutim, iz tabele se ne vidi upravo ono najbitnije – koliko je novi aparat dobar u primarnoj funkciji – fotografiji.

Pre nego što aparat „stavimo na muke“ u detaljnom testu, tranžirajući ga setom standardnih testova, napravićemo i jednu kratku probu ISO performansi, kao jednom od najčešće eksploatisanih metoda testiranja kvaliteta senzora. Iako ISO ne bi trebao biti jedini kriterijum merenja kvaliteta, prilikom nabavke novog aparata obično se upravo ovaj test posmatra kao nekakav validan „dokaz“. Zato ćemo na narednom primeru ćemo pogledati kako se novi najmanji „Rebel“ snalazi u novim okolnostima na tržištu:





Određeni „facelift“ koji je stari senzor iz 450D preživeo, našavši se u novom ruhu, deluje kao dovoljan korak da bi predstavnik najjeftinije klase Canon DSLR-ova ostao konkurentan i nastavio posao koji je EOS 1000D započeo. Prethodnik je ostao nosilac klase u mnogo dužem periodu nego što se očekivalo, a poslat je u penziju gotovo tri godine kasnije! Ono što ga je odmenilo možda ne predstavlja povod za euforiju, poput one koja je viđena predstavljanjem EOS-a 550D pre godinu dana, ali sasvim sigurno neće izneveriti potencijalne kupce prvog DSLR-a, koji i predstavljaju njegovu ciljnu grupu.

Problem može biti stepen „štednje“ koji je primenjen i koji bi od strane upućenih (i često najglasnijih) mogao biti protumačen krajnje negativno. U situaciji kada se meri svaka nesavršenost i kada potencijalni kupac vrši vrlo surovu selekciju u odnosu na cenu koju treba da plati za određeni aparat, novom malom EOS-u predstoji mnogo teži zadatak. Određene mere uštede (zlobnici bi ih mogli nazvati i skrnavljenjem) čine se najblaže rečeno preteranim. Pogotovo ako znamo da je tržište prezasićeno sličnim modelima i da se međusobne razlike upravo i svode na sadržaj tabele specifikacija.

U tom smislu, ako bismo sudili prema tome šta Canon 1100D nudi u poređenju sa ostalim aparatima van i unutar brenda, možda bi zaključak na prvu loptu bio prilično nepovoljniji po njega. Da li će neki nedostaci ili poboljšanja biti dovoljni da pokvare prodaju ili je učine rekordnom, videćemo u konačnom testu...


Kompletan test možete pročitati na: http://pcfoto.biz/canon-1100d-test

Zahvaljujemo se kompaniji pcfoto.biz na ustupljenom tekstu.