Nikon D5100

TIMELINE


Teoretičari zavere bliski fotografskoj tehnici vole da kažu da „vodeći proizvođači odavno imaju prototip savršenog aparata, ali ga ne puštaju u proizvodnju, jer onda ne bi mogli da svake godine štancuju nove modele“. Ova teorija, iako na trenutak deluje kao uvodnik nekog trećerazrednog tabloida (kao da prvorazredni postoje, prim.aut), zapravo ima svoje utemeljenje u nekim činjenicama. Ako bismo najbolje implementirane funkcije svih modela nekog od vodećih proizvođača sakupili na gomilu i dodelili ih jednom aparatu, verovatno bismo dobili ono što neki zovu „ultimativnom fotografskom mašinom“. Međutim, ako stavimo prst na čelo i barem na tren promislimo o takvom hipotetičkom scenariju, videćemo da bismo se istog trena mogli pozdraviti i sa celokupnom fotoindustrijom, kojoj je doziran napredak upravo i motor razvoja. U prirodi čoveka je da teži boljem od postojećeg, što je ujedno i odgovor na pitanje „da li savršeno postoji?“. Kada bismo dobili „savršeni“ aparat, par stvari bi bilo sigurno: prva – da prosečnog „svetlopisca“ to ne bi učinilo boljim fotografom, a druga – da bi prevladala situacija slična armiji vojnika od kojih je svaki pojedinac naoružan – bazukom. Žitelji kontinenta sa druge strane Atlantika bi to žargonski nazvali „overkill“ i verovatno bili u pravu. Premda je maštarija o savršenom aparatu na trenutke primamljiva svakome od nas, blagodet izbora u zavisnosti od potreba i znanja je neprocenjiva. Najzad, upravo ta različitost i garantuje mogućnost nabavke jeftinih, a moćnih, malih aparata, u koji spada i ovaj o kome upravo pišemo.



Svaki novi model aparata, bez obzira na proizvođača iz čije kuhinje dolazi, skoro obavezno premijerno donosi i neku novinu. Adut kojim aparat treba da nagna pojedinca da načini „upgrade“ sa prethodnog aparata ili se u nekom drugom scenariju odluču baš za taj konkretni model. Ako izuzmemo odlični senzor iz preuzet iz aparata više klase (za mnoge nedostupne), adut Nikona D5000, prethodnika aparata o kojem trenutno pišemo, bio je obrtni ekran, prvi takav u Nikon gami (ni Canon tada nije imao svog predstavnika kojeg krasi ovakvo rešenje). Iako bismo o realnoj upotrebljivosti ovog rešenja mogli razglabati do kraja veka, imajući u vidu individualnu različitost potreba, D5000 nesumnjivo spada u jedan od najpopularnijih Nikona ikada. Osim što je doneo neke ergonomske novine, ustanovio je i novu klasu Nikon DSLR-ova, kao rešenje koje je trebalo da popuni jaz između naprednih Nikona srednje klase, kojoj pripada D90 i onih iz najniže (tzv. „entry-level“), u kojoj je figurirao tadašnji D3000. A sve to po sasvim pristupačnoj ceni!



Neposredno pre prvih konkretnijih najava, glavna dilema oko naslednika je bio senzor. Dvostruka premijera iz Nikona, koju smo nedavno videli sa senzorima implementiranim u modelima D3100 i D7000, stvorila je nedoumicu oko toga koji će od njih biti ponuđen u aromi srednje niže kategorije. Pređašnja iskustava nisu bila upotrebljiva, budući da je u vreme D5000 Nikon forsirao politiku „isti senzor u različitim pakovanjima“, koja je sada karakteristična za glavnog konkurenta. Ako je i bilo bojazni da bi jak senzor iz D7000 mogao desetkovati prodaju dotičnog aparata, Nikon se ipak odlučio na rizik i, kada su fotografije i video zapis u pitanju – pružio nam mini-D7000, u aromi zvanoj – Nikon D5100!



Sam senzor često nije dovoljno jak argument da potre neke nedostatke. Očekivanja od D5100 su, pre zvanične premijere, potajno bila slična onome što je Canon EOS 550D ponudio u poređenju sa 7D, kada je i zaradio laskavo ime „mini-7D“. Na žalost, neka sistemska unapređenja će ipak ostati rezervisana za višu klasu aparata, a potencijalni vlasnici, slobodno možemo reći, neće biti uskraćeni za odlične fotografije. Garant tome je već dokazani senzor, čije smo rezultate već detaljno proučili u testu Nikona D7000. Mali kamen spoticanja na putu ka zvezdama bi mogao biti istovremeno predstavljeni Canon EOS 600D, čiji je sklop evidentno funkcionalniji kada su sistemska rešenja u pitanju, a kakav će konačan epilog tog sukoba biti, pokušaćemo da odgonetnemo u testu koji sledi, dok ćemo u ovom kratkom prikazu samo naslutiti kakav potencijal krije novi omiljeni Nikon – D5100.



PAR DETALJA



Prilikom prvog upoređivanja, tabela sa specifikacijama je obično neizostavni korak u vaganju unapređenja. D5100 naizgled nudi vrlo malo funkcionalnih razlika, ali su one najbitnije tu, i kao takve, možda sasvim dovoljan podsticaj za nabavku:



Naravno, najveći utisak ostavlja senzor. Preuzet iz modela D7000, već neko vreme spada u red dokazano odličnih, a svojim performansama prosto izaziva postojeće vlasnike manjih Nikona da razmisle o upgrade-u, čak i ako su nedavno o tome možda samo maštali, čežnjivo posmatrajući D7000. Da podsetimo, radi se o senzoru APS-C formata, krop faktora (za Nikon) karakterističnih 1.5x i dimenzija 23.6 x 15.6 mm, izrađenog u CMOS tehnologiji. Rezolucija od pozamašnih 16.2 MP omogućava snimanje u 4928 x 3264 piksela, a pored nje, glavni adut je ISO raspon, koji seže od 100 do 6400 u opsegu bazne osetljivosti, dok je softverski proširen na ISO 12800 (H1.0), kao i 25600 (H2.0). Tu je i unapređeni A/D konvertor, kojim se kolorni prostor proširuje na 14 bita po kanalu, obezbeđuje širi dinamički raspon, te večitu težnju ka približavanju filmu u tom domenu čini ostvarivijom.



Procesiranje signala je povereno novom Nikon Expeed2 procesoru, koji smo takođe premijerno videli u modelima D3100 i D7000, a čije će performanse biti iskorišćene za rastuće potrebe za brzinom i borbu sa fotografijama visoke rezolucije, video zapisom visoke definicije, kao i novih algoritama unutrašnje obrade. Ukupna agilnost aparata, odziv na komande i brzina rada spadaju u uzorne, po čemu će Nikon D5100 ostaviti sasvim solidan utisak. Uzgred, kad pomenusmo performanse, reći ćemo i da memorijski bafer novog aparata može da isprati sekvencu od 16 RAW ili 100 JPEG snimaka, rafalom od 4fps, što je respektabilan rezultat i primetno poboljšanje u odnosu na prethodnika, čiji rafal bio jednak, ali uz slabiji bafer, posebno ako znamo koliko je povećanje rezolucije kod novog modela, a samim tim i veličina pojedinačnih fajlova kojima barata memorijski kontroler.



Multi-CAM1000, autofokusni sistem sa 11 tačaka od kojih je centralna krstasta, već neko vreme krasi Nikon aparate u čak nekoliko klasa. Nedavno je u modelu D7000 implementiran potpuno novi sistem sa 39 AF tačaka, što je pružilo nadu da će i niža klasa dobiti nekakvo unapređenje. Iako do toga nije došlo, mesta kritici praktično i nema, pošto pouzdanost postojećeg nikada nije dovođena u pitanje. Kao i u slučaju ostalih Nikona niže klase, ni D5100 ne poseduje motor za pogonjenje autofokusnih objektiva koji nemaju sopstveni, pa će kao takav, AF biti na raspolaganju samo sa novijim, AF-S objektivima. Ukoliko pak postoji potreba za korišćenjem manuelnih objektiva, uz odgovarajuću elektronsku podršku (tzv. „CPU objektivi“), manuelno izoštravanje će biti olakšano korišćenjem rangefinder funkcije, kojom se u tražilu interaktivno može pratiti pozicija fokusne ravni u odnosu na izabranu fokusnu tačku.



Za merenje svetla je takođe zadržano staro rešenje u vidu dobro poznatog 420-pikselnog RGB senzora, koji osim stepena osvetljenosti, meri i stepen zasićenja po kolornim kanalima, te na taj način brine o ukupnom balansu i tonalitetu scene, usput asistirajući AF sistemu u pružanju informacija od važnosti za identifikaciju i praćenje izabrane mete u prostoru. Modova merenja ima tri, a radi se o dobro poznatim Matrix 3D Color Metering II, koji funkcioniše na objektivima G i D klase (u suprotnom je samo Matrix Color Metering II), koji meri celu scenu i izvlači prose; Center-Weighted, koji meri celu scenu ali težište pruža centralnoj zoni; kao i Spot koji meri osvetljenje u odnosu na tranutno izabranu tačku.



Tražilo je delimično promenjeno. Na žalost – korakom unazad. Osnovne karakteristike su iste – i dalje se radi o solidno svetlom, optičkom tražilu, baziranom na pentaogledalu, pokrivenosti 95% i uvećanja 0.78x. Ono što je različito u odnosu na D5000 je fokusno staklo. Primenjen je identičan recept uštede kao i u slučaju D3100 naspram D3000, pa je transparentni LCD film, koji je pružao selektivni prikaz tačaka i pomoćne mreže za kadriranje, ustupio mesto fiksnom fokusnom staklu, sa graviranim AF tačkama i bez dodatnih pomagala! „Da Bog da imao, pa nemao“ je očigledno vrlo popularna poslovica u fotografskim krugovima u poslednje vreme, pošto su sličan koncept „uštede“ usvojili i neki drugi proizvođači, izbacujući funkcije koje su korisne, a koje su u ranijim modelima postojale. Šteta, pošto se D5000 u odnosu na konkureciju isticao upravo ovakvom funkcionalnošću tražila.



Ako senzor iz nekog čudnog razloga ne bude predstavljao dovoljan motiv za nabavku novog tela, Nikon je odlučio da sve potencijalne kupce animira još jednim velikim unapređenjem. D-Movie, Nikonova verzija video zapisa visoke definicije, takođe ustanovljena na prethodna dva modela aparata ovog proizvođača, prisutna je i na D5100. Nikon D3100 je bio vrlo blizak odličnom low-cost rešenju kada je video u pitanju, ali je stvar sabotirana oštrom olovkom projektnog tima, koji je odlučio da implementira samo mono zvuk kvaliteta 22KHz, a svaku pomisao na zaobilaženje ovog nedostatka osujeti izostavljanjem 3.5-milimetarskog konektora za eksterni mikrofon. Ova nepravda je konačno ispravljena kod Nikona D5100, pa će jedini ograničavajući faktor biti nespretno rešena kontrola parametara, koju smo ustanovili i na prethodna dva modela. Video zapis može biti snimljen u fullHD rezoluciji 1920 x 1080 (1080p) u 24, 25 ili 30fps, a na raspolaganju su i dve niže: 1280 x 720 (720p), takođe u 24, 25 i 30fps, kao i 640 x 424 u 25 i 30fps. Sva tri nivoa kvaliteta su ograničena na pojedinačni zapis u trajanju od oko 20 minuta. Kao i uvek kada su DSLR-ovi u pitanju, daleko najveća prepreka u ozbiljnom radu neće biti kvalitet, već ergonomija, koja je, kao i uvek kada su nenamenske sprave u pitanju, krajnje nepodesna za video potrebe. Barem bez dodatne opreme. Istinu govoreći, u smislu videa, Nikon D5100 je definitivno najbliži idealu kada je video ergonomija ovog proizvođača u pitanju, zahvaljujući pre svega kvalitetnom, obrtnom displeju koji nudi.



Za razliku od većine drugih modela, D5100 i D5000 se po spoljašnjosti razlikuju već na prvi pogled. Oba imaju obrtni displej, ali noviji model nosi logičniju izvedbu, kod koje se rotirajući zglob nalazi na levom boku, umesto arhaičnog rešenja primenjenog u slučaju prethodnika. Istovremeno su na taj način i ukupne dimenzije (128 x 97 x 79), kao i masa (560g), osetno manje, pri čemu je rukohvat ostao jednako dimenzionisan, što je i najbitnije za udobnost korišćenja. Uobičajeno za klasu kojoj pripada, struktura tela je ojačana metalnom konstrukcijom, a spoljašnja oplata je izrađena od kvalitetne plastike.



Raspored komandi je promenjen u odnosu na D5000, što zbog drugačije rešenog obrtnog displeja, što zbog traganja za boljim ergonomskim rešenjima. Tako je ceo niz od pet tastera sa leve strane displeja premešten na desnu, i organizovan tako da posle kraćeg upoznavanja neće biti većih problema u radu. Sve poznate komande su tu, a dodate su i dve nove, pozicionirane na gornju stranu tela. Dobro poznati selektor modova sadrži četiri kreativna moda (Manual, Aperture priority, Shutter priority i Programmed auto), dva auto moda, pet osnovnih scenskih modova, kao i poseban (Scene) koji nudi dodatnih jedanaest scenskih modova. Potpuno nova pozicija – Effects, sadrži set od sedam opcija za postizanje instant efekata na fotografijama, što će pozdraviti najpre manje iskusni početnici. Osnova selektora je poslužila kao pozicija za polugu kojom se aktivira režim „živog prikaza“, pri čemu nam se čini da je smer povlačenja neodgovarajuć. Moramo priznati da nam se rešenje sa D3100 i D7000 više dopadalo jer je, osim integrisanog tastera za početak i kraj snimanja, imalo i logičniju poziciju na telu. U vezi sa tim imamo i jednu ozbiljniju zamerku – kako je poluga za aktivaciju režima živog prikaza zauzela mesto na kojem je kod D3100 postavljena mehanička poluga za izbor režima okidanja, tako je i Nikon D5100 izgubio mogućnost da dobije ovo dragoceno unapređenje, pa će korisnici i dalje morati da se dovijaju preturanjem po sistemu menija, ne bi li reaktivirali odloženo okidanje svaki pojedinačni put. Iako je u pitanju samo jedna komanda, moramo reći da ovo smatramo vrlo čudnim viđenjem „unapređenja ergonomije“ aparata, koji u Nikon ponudi figurira kao viša klasa u odnosu na Nikon D3100!

Obrtni displej, koji smo u više navrata pominjali kao jednu od očiglednijih spoljašnjih izmena, realizovan je u obliku TFT-a dijagonale 3 inča, rezolucije visokih 921.000 piksela i formata 4:3. Vidljivost je odlična u uslovima koji ne uključuju preterano jaku svetlost, a na suncu, kao i kod većine drugih aparata, drastično opada. Ugao vidljivosti je solidan, mada to i nije od preteranog značaja, s obzirom da je moguće rotirati ga u zavisnosti od potreba. Režim živog prikaza je doveden na nivo onoga implementiranog u modelu D7000. To znači da zumiranje pruža vrlo oštru uvećanu projekciju, što ga čini znatno upotrebljivijim za precizno manuelno fokusiranje i rad sa video zapisom. Kao i D3100, i Nikon D5100 je dobio mod kontinualnog fokusa u režimu živog prikaza („live view“), pod nazivom FullTime-Servo AF (AF-F), koji je usmeren pre svega ka udobnijem snimanju video materijala. Nema naznaka da je po ovom pitanju došlo do nekih bitnijih unapređenja, a o tome će više reči biti u konačnom testu.



Standardno za ovu klasu aparata, Nikon D5100 koristi Secure Digital (SD) kartice. Podrška je obezbeđena i za sve savremene revizije, poput SDHC i SDXC kartica, ali i Eye-Fi, pomoću kojih se snimljeni materijal može bežično prebaciti na kompatibilne uređaje.



Baterija naizgled manjeg kapaciteta, pod nazivom EN-EL14, nasleđena je iz D3100, a radi se o Li-Ion punjivoj bateriji kapaciteta 1030mAh. I pored nešto nižeg kapaciteta u odnosu na onu iz D5000, novi aparat obezbeđuje zavidno bolju autonomiju i čak 660 snimaka po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima merenja, kombinovanom upotrebom svih sistema u aparatu. Baterijski grip ni ovaj put nije ponuđen, pa to, bez potrebe za posebnom analizom, upisujemo u listu zamerki.



Ugrađeni (interni) blic je vodećeg broja 12 na ISO100, dok u manuelnom modu postiže GN13 na ISO 100, pošto pre-flash (funkcija određivanja potrebne snage bljeska) nije aktivan i time ne troši akumuliranu snagu. Može biti korišćen u potpuno automatskom, i-TTL režimu, kada je potrebna snaga određena automatski, ili manuelno, kada se ona može setovati u rasponu od pune snage (1/1) do minimuma od 1/32. Kompenzacija snage blica se može izvesti u rasponu od -3 do +1 EV, u koracima od 1/3EV. Opcije poput redukcije „crvenih očiju“ na portretima, kao i odabir trenutka bljeskanja (prva/druga zavesica), takođe su dostupne. U kombinaciji sa scenskim modovima, aparat će sam aktivirati blic, dok će u slučaju kreativnih, odluku o tome doneti fotograf.



Softverski deo novog aparata je, kada je osnovna organizacija sistema menija u pitanju, manje/više ostao isti. A novine se svode na već pomenuti Effects mod, kojim je neke efekte moguće postići realtime, u foto, ali i video režimu. Korekcija optičkih anomalija objektiva je, naravno, prisutna, redukcija šuma je ponuđena u tri nivoa, a tu je i dobro poznati intervalometar – funkcija kojom se unapred može programirati učestalost i broj okidanja, zadatim parametrima, u ograničenom vremenskom periodu. Opcija za balansiranje odnosa svetlijih i tamnijih delova scena, poznata pod imenom Active D-Lighting, prisutna je naravno i na D5100,a ponuđena je u četiri koraka (pet, sa automatskim). Od ostalih opcija, tu je redovna mogućnost manipulacije kolornim stilovima, odnosno parametrima snimanja, te njihova organizacija u presete. Na raspolaganju je i opcija razvijanja RAW fajlova u samom aparatu, nakon čega se konvertovana fotografija može snimitina karticu pod drugim imenom.



I NEŠTO KONKRETNIJE



Ako ste kao potencijalni kupac, ili samo zainteresovani prolaznik, već rasčistili sa sobom oko liste funkcija i novina koje su (ili nisu?) dovoljne da vas ubede u potencijal malog D5100, verovatno će vas interesovati u kojoj meri će izlazni kvalitet biti na nivou, dovoljnom da nadomesti eventualne funkcionalne nedostatke, karakteristične za klasu kojoj ovaj aparat pripada. Dozvolićemo da ISO test, kliše površne analize kvaliteta senzora, i ovaj put posluži kao uvod za kompletan test koji ćete u narednom periodu imati prilike da čitate, budući da ovako, s nogu, realno i nije moguće upustiti se u neku ozbiljniju analizu.



Ako je suditi prema iskustvima stečenim sa D7000, gotovo je izvesno da ćemo ISO performansama Nikona D5100 biti više nego zadovoljni. Međutim, kako se dojam kvaliteta senzora ne bi bazirao samo na pređašnjim utiscima, red je da bacimo pogled na autentične probne snimke, načinjene novim aparatom, u uslovima koje smo davno ustanovili kao prikladne za ovu priliku:





I... šta reći, a ne ponoviti zaključak koji smo doneli u istom ovakvom susretu sa D7000? Iako RAW pokazuje daleko više šuma (posebno kolornog) nego što je to slučaj prilikom korišćenja JPEG-a, Nikon D5100 pokazuje više nego pristojne rezultate sve do vrednosti 3200, a upotrebljivost bez problema pokriva i najvišu vrednost baznog raspona – ISO 6400. Uz izvesne kompromise, čak je i H1.0 softverski postignutu vrednost (ISO 12800) moguće iskoristiti u određenom broju situacija, naravno uz pravilno eksponiranje i kasniju pažljivu obradu. Najviša ISO vrednost, softverski postignutih 25600 (H2.0) već predstavlja krupan zalogaj, ali ne i nemoguć za iskoristiti u ograničenim okvirima, a pogotovo kada drugog rešenja nema. Kao što smo konstatovali i na primeru Nikona D3100 i D7000, primetno je mnogo bolje očuvanje detalja na višim ISO vrednostima do H1.0, a posebno kolorita, pružajući na taj način daleko veću marginu prilikom obrade. Jedino se poslednja vrednost (ISO 25600) ne može pohvaliti naročitim očuvanjem kolorita, za šta je krivac kolorni šum na plavom kanalu, koji je najčešće teško suzbiti u postprocesu.



Sve u svemu, iako ni scenario u kojem bi Nikon D5100 poneo senzor iz modela D3100 nije zvučao loše, moramo konstatovati da senzor preuzet iz D7000 novom modelu daje posebnu draž. Ne samo iz razloga što se ozbiljan senzor dobija u skromnijem pakovanju, i na taj način postaje dostupan znatno širem sloju korisnika, već i zbog toga što moćan senzor u jeftinijoj verziji postaje pretnja za konkurenciju, koja će morati vrlo ozbiljno da poradi na sledećoj generaciji svojih aparata odgovarajuće klase. Sa druge strane, za postojeće vlasnike Nikona, a posebno one koji poseduju DX aparate najviše klase, činjenica da sada i dosta niže rangirano telo nudi bolji kvalitet izlaza, kao da sugeriše da je vreme za upgrade. Međutim, odgovarajućeg predmeta njihovog interesovanja (u vidu naslednika D300), ako izuzmemo D7000, za sada nema. Da li je ovo suptilna najava za zanimljv letnji period, ostaje da vidimo, a u međuvremenu ćemo se pozabaviti najnovijim malim DX Nikonom.


Zahvaljujemo se preduzeću Refot B d.o.o. na pruženoj logistici prilikom izrade prikaza.




Kompletan test možete pročitati na: http://pcfoto.biz/nikon-d5100-test

Zahvaljujemo se kompaniji pcfoto.biz na ustupljenom tekstu.